O ISTORIJI MEDICINE

JOVAN APOSTOLOVIĆ, prvi srpski lekar

Autor: Jovanka Simić, novinar

SRBI nisu imali školovanog lekara sve do oktobra 1757. godine kada je Jovan Apostolović postao prvi naš doktor medicine pošto je u Haleu, gde je prethodne tri godine studirao, odbranio disertaciju na latinskom jeziku „O načinu kako duševni efekti utiču na čovečje telo“ (Dissertatio inauguralis medico-philosophica exhibens modum quo affectus animi in corpus Humanum agunt generatim). U istoriji medicine bila je to jedna od prvih naučnih teorija o uticaju stresa na fizičko zdravlje ljudi.

Porodica Jovana Apostolovića (1730–1770) poreklom je iz Soluna ali se preselila u Budim gde je rođeno i njihovo treće dete, sin Jovan, budući prvi srpski lekar. Jovanov deda Dima Apostolović, bio je sapundžija u „Tabanu“, kvartu Budima u kojem su mahom živeli Srbi.

Vukan i Ljubica Apostolović su svo troje svoje dece odgajali u duhu pravoslavlja i tradicionalnih običaja. Jovan, zabeležili su njihovi savremenici, bio je dete nežnog zdravlja pa je sasvim moguće da je i to bio jedan od razloga njegovog docnijeg interesovanja za medicinu.

U Budimu, kod učitelja Damjana Ignjatovića, stekao je osnovno obrazovanje i po njegovom savetu školovanje je nastavio u Liceju u Požunu (Bratislava) gde je od 1749. do 1754. godine izučavao filozofiju i retoriku. Apostolović je i u toj obrazovnoj ustanovi znanjem i opštim obrazovanjem zasenio sve učenike. To nije promaklo direktoru Liceja i profesoru filozofije Mihanu Pešoku, koji je darovitog đaka nagovorio da se posveti izučavanju medicine. Tako je i bilo.

Apostolović je bio veoma zapažen student medicine u Haleu, te nije bilo iznenađenje što mu je pružena prilika da već dve godine, pošto je diplomirao na osnovnim studijama, brani doktorsku disertaciju. Jedan primerak njegovog vizionarskog rada na četrdesetak stranica čuva se u Univerzitetskoj biblioteci u Budimpešti a drugi u Britanskom muzeju u Londonu.

Doktorsku disertaciju posvetio je svom profesoru i mentoru Gerhardu van Svitenu. U posveti je, između ostalog, naveo da je „prvi iz slavnog srpskog naroda koji je svoj duh poklonio medicinskoj nauci“.

U nastavku posvete izrazio je nadu da će njegov uspeh pokrenuti njegov „ ugledni srpski rod, do sada dovoljno slavan po oružju, da ubuduće bude slavan u nauci i književnosti te da se tako, ne samo mačem, već i naukom bori za napredak svoje mile otadžbine“.

Kako navodi dr Sakač, jedan od autora sveobuhvatnog naučnog rada o Apostoloviću i načelnik Dnevne bolnice i Klinike za nefroimunologiju u Novom Sadu, prvi srpski obrazovani lekar na svoju disertaciju potpisao se kao „Srbin iz Budima.“

U svom doktoratu mladi lekar Apostolović ukazao je na vezu između filozofije i medicine svoga doba objašnjavajući pojam duše i njenog uticaja na mentalno i fizičko zdravlje čoveka. U svom radu citirao je nekoliko desetina stručnjaka tog vremena ali i istorijskih ličnosti i filozofa poput Aristotela. Apostolovićev zaključak da su um i telo dinamički povezani.

Smatrao je, naime, da se proces razmišljanja zaustavlja kada pritisak utiče na mozak, a to se događa u slučajevima vrtoglavice ili kad čovek doživi veliku bol. Svoju teoriju Apostolović je dopunio tvrdnjom tečnost u nervima ima mogućnost da misli, odnosno da svojim prolaskom kroz delove mozga, proizvodi određene misli. Istorija medicine pamti ga kao osnivača psihosomatske medicine.

Posle završenih studija i odbrane doktorske disertacije, Apostolović se zbog roditelja vratio u Budim i u svom rodnom gradu jedno vreme radio je kao lekar. Ubrzo je dobio poziv srpske zajednice iz Novog Sada sa molbom da bude prvi lekar u Novom Sadu. Rado je prihvatio taj poziv jer Novi Sad je u to vreme bio Srpska Atina, kulturni centar ne samo Srba u Austrougarskoj, nego i šire. Preselio se 1759. godine i zaposlio u privatnoj lekarskoj praksi kao jedini školovani lekar u varoši.

Kada se u Beogradu i Banatu pojavila kuga i zapretila je opasnost od širenja zaraze, vlast Novog Sada januara 1763. postavila je Apostolovića za glavnog doktora u lečenju obolelih i sprečavanju daljeg širenja opasne zaraze. Savremenici su zabeležili da je njegova godišnja plata tada iznosila 300 forinti.

Prilikom donošenja rešenja o njegovom imenovanju na to značajno mesto, diploma dr Apostolovića pročitana je naglas na sednici Magistrata. Istaknuto je da on zaslužuje najveća priznanja. Tim pre što se ubrzo ispostavilo da su preventivne i karantinske mere koje je uveo, sprečile da se kuga proširi po Novom Sadu. Ali, ubrzo pošto je opasnost od zaraze minula, pojedini čelnici varoši stali su na stanovište da je plata dr Apostolovića previsoka i da je treba umanjiti za 100 forinti.

Prvi srpski lekar nije na to pristao. Predao je svoju ostavku a članovi Magistrata koji su bili pod uticajem katoličkog klera i germanskog stanovništva, razrešili su ga dužnosti glavnog lekara. U nekim spisima stoji da je razrešenje obrazloženo kako Novom Sadu nije više neophodan gradski lekar te da bi novac namenjen za njegovu zaradu, bilo isplativije usmeriti u trgovinu drvetom ili stokom.

Do kraja života, a već načetog zdravlja, Apostolović je nastavio da radi kao privatni lekar u Novom Sadu. U nekoliko navrata prelazio je Dunav i Savu kako bi pomogao svom narodu zaraženom kolerom. Pomagao je u suzbijanju zaraze i u Beogradskom pašaluku. Preminuo je prerano, u četrdesetoj godini, najverovatnije od tuberkuloze.

Na ovog izuzetnog čoveka, današnje Novosađane podseća bista dr Jovana Apostolovića (rad vajara i lekara dr Vladimira Jokanovića) koja je postavljena ispred Pasterovog zavoda.