Za mitohondrije se kaže da su “električne centrale ćelija”. One su ćelijske organele koje su odgovorne za produkciju energije i ćelijsko disanje. U njima se proizvodi Adenozin trifosfat (ATP) koji direktno daje energiju za mišićne kontrakcije. Zato bez mitohondrija nema kretanja. Međutim istraživanja ukazuju da postoji mitohondrijalna disfunkcija u degenerativnim oboljenjima zglobova (osteoartroza), pa čak i da su odgovorne za proces starenja. Zbog ovih naučnih saznanja poslednjih godina je došlo do razvoja Mitohondrijalne medicine kao nove medicinske oblasti.
Mitohondrijalna medicina je relativno nova subspecijalistička disciplina. Prvi pacijent sa mitohondrijalnom bolesti bila je 35-ogodišnja žena sa sindromom hipermetabolizma ne-tireoidnog porekla koji je dijagnostikovan 1962. godine na Institutu Karolinska i Univerzitetu u Stokholmu. Tokom prethodnih 20-ak godina, mitohondrijalna medicina beleži postojan razvoj, unapređujući tehnike kliničke dijagnostike i lečenja mitohondrijalne disfunkcije u različitim primarnim (urođenim) i sekundarnim (stečenim) mitohondrijalnim bolestima. Trenutno se u registru Društva za mitohondrijalnu medicinu nalazi 117 specijalista mitohondrijalne medicine u 35 zemalja sveta.
Bolesti sa sekundarnom mitohondrijalnom disfunkcijom:
Pošto trenutno ne postoji nijedan apsolutno pouzdani test za identifikaciju mitohondrijalnih bolesti, važno je sarađivati sa medicinskom ustanovom koja ima stručnost u oblasti mitohondrijalne medicine kako bi se postavila tačna dijagnoza.
Simptomi mitohondrijskih bolesti mogu da uključuju:
Dijagnostički algoritmi mitohondrijalnih bolesti zasnovani su pre svega na biohemijskim ispitivanjima krvi, urina i fibroblasta kože, biopsiji skeletnih mišića i jetre. Sa razvojem oblasti mitohondrijalne genetike koja se razvija i širi, postoji nada da će dijagnostika mitohondrijalnih bolesti postati jednostavnija. Uprkos relativno visokoj učestalosti, još uvek ne postoji zlatni standard u farmakološkoj terapiji mitohondrijalnih bolesti a u tretmanu se koriste ksenobiotici i derivati aminokiselina.
Naša poliklinika koristi niz različitih inovativnih testova koji uključuju biohemijska, fiziološka i metabolička ispitivanja za identifikaciju mitohondrijalnih bolesti. Članovi našeg interdisciplinarnog tima za mitohondrijalnu medicinu fokusirani su na određivanje najboljeg načina tretmana za svakog pacijenta sa sekundarnom mitohondrijalnom disfunkcijom u saradnji sa izabranim lekarom, neurologom i drugim specijalistima.
Rukovodilac centra za sportsku metabolicku i mitohondrijalnu medicinu
Prof. dr sci. med. Sergej M. Ostojić
Redovni profesor Univerziteta u Novom Sadu, prodekan za nauku i međunarodnu saradnju Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja, šef Laboratorije za primenjenu fiziologiju i ishranu (www.appliedbioenergetics.org). Diplomirao, magistrirao i doktorirao na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, post-doktorsko usavršavanje i kontinuirana medicinska edukacija iz oblasti ishrane i metabolizma (Univerzitet Harvard) i mitohondrijalne medicine (Medicinski fakultet Mayo klinike). Profesor na doktorskim studijama Medicinskog fakulteta u Beogradu i gostujući profesor na Univerzitetu Centralne Floride, Univerzitetu u Rimu i Univerzitetu u Pečuju. Trenutno se bavi istraživanjem efekata nutritivnih, farmakoloških i fizioloških agenasa na mitohondrijalnu (dis)funkciju i energetski metabolizam mozga i skeletnih mišića, i analiziranjem faktora rizika za pojavu hroničnih nezaraznih bolesti kod opšte populacije. Autor ili ko-autor 229 naučnih članaka, 185 pozivnih predavanja i saopštenja na naučnim kongresima, 25 poglavlja u knjigama i 14 monografija. Član je Američkog koledža lekara, Američkog društva za ishranu, Američkog društva za fiziologiju i Društva za mitohondrijalnu medicinu. Konsultant u Poliklinici Fizikus od 2005. godine i rukovodilac Centra za mitohondrijalnu medicinu poliklinike.
